Self-portrait Ručno oslikano uljanim bojama, potez po potez

Rani život, porodica i obuka

Josif Melling je došao na svet 27. decembra 1724. godine u Saint-Avoldu. Rođen je u lozi u kojoj je umetnost bila zajednički jezik; njegova porodica činila se dugovečnom linijom slikara, klesara, arhitekata i drvoreza. Ovo umeće zanatstva verovatno je oblikovalo njegovo rano razumevanje forme i strukture. Nakon školovanja u latinskoj školi u Saarlouis-u, tražio je praktično majstorstvo u Parizu, gde je završio zanatski staž u stolarstvu. Ovaj period manuelnog rada pružio je temelj tehničke discipline pre nego što je svoju punu pažnju posvetio piękim umetnostima.

Njegov talenat ga je ubrzo odveo ka najvišim nivoima obrazovanja. Josif Melling je studirao pod rukama Carlea van Loa i Fransoa Bušea, upijajući nijanse njihovih specifičnih pristupa. Njegova posvećenost četkici nagrađena je 1750. godine, kada je dobio prestižnu nagradu Prix de Rome u slikarstvu. Za ovo priznanje, predstavio je verziju Labana koji predaje svoju ćerku Jakovu. Ovo dostignuće označilo je njegov uspon kao slikara velikog potencijala, postavljajući scenu za njegov budući rad na evropskim dvorskim dvorovima.

Dvorarski slikar i angažmani u Karlsruu

Godine 1758. Josif Melling je pronašao svoje mesto u aristokratskim krugovima Karlsrua, pridruživši se svom bratu, skulptoru Kristofu Mellingu, kao dvorarski slikar za Markograzovstvo Baden. Ovaj period njegovog života obeležen je kako profesionalnim napretkom, tako i ličnim sretom. Godine 1759. oženio se Jozefom Lengelher, ćerkom skulptora Ignaca Lengelhera, čime je još čvršće utkano svoju porodicu u umetničku tkansinu ovog regiona. Njegovo prisustvo u palati nije bilo samo prisustvo zanatlije, već i poverenika unutar samog domaćinstva.

Njegova ruka je često pozivana da ukrasi veličanstvene prostore plemića. Do 1760. godine završio je plafonsko slikarstvo za veliku mermornu salu palate, delo koje je zahtevalo kako vrhunsku tehničku veštinu, tako i duboko razumevanje veličine dvora. Njegov uticaj protezao se izvan zidova palate, prodirući u svete prostore zajednice; 1764. godine okrenuo je pažnju gradskoj crkvi u Rastatu, gde je ukrasio oltar. Ovi angažmani odražavali su život proveden balansirajući između zahteva svetovnog sjaja i religiozne odanosti.

Pored svog umetničkog rada, Melling je delovao i kao istaknut savetnik za plemićanstvo. Služio je kao stručnjak za groficu Karolinu Luize, pomažući joj u pažljivoj izgradnji umetničke kolekcije. Ta kolekcija će vremenom postati temelj državnog muzeja Staatliche Kunsthalle Karlsruhe, dokazujući da je njegov uticaj pomogao u oblikovanju same istorije umetnosti u ovom regionu, dugo nakon što je njegova ruka prestala da drži četkicu.

Umetnička delatnost u različitim regionima

Kako su godine prolazile, Mellingova reputacija vodila ga je daleko iz okvira dvora u Karlsruu. Postao je putnik kroz pejzaže, noseći svoje četice u različite svete i plemićke prostore kako bi ispunio svoje porudžbine. Godine 1769. njegova ruka bila je zauzeta u Šuternu, gde je gledajući ka visinama, komponovao plafonski fresco za samostanjsku crkvu. Te iste godine okrenuo je pažnju monastiru kapucina u Baden-Badenu, pružajući dekoracije koje su krasile njihove sale.

Njegova putovanja su se nastavila dok se kretao kroz okolne teritorije, tražeći nove pokrovitelje i nove zidove koje bi ukrasio. Do 1770. godine stigao je u Hečingen, gde je radio na stvaranju oltarskih slika za kolektorsku crkvu Stiftskirche. Zahtevnost njegovog talenta značila je da ne može dugo ostati na jednom mestu. Dve godine kasnije našao se u Frajburgu, zadužen za stvaranje velikog murala za Veliko dvorsko palata, delo koje je zahtevalo i snagu i stabilnu ruku da bi se dovršilo.

Artistička škola i poznije godine

U svojim kasnijim godinama, Josif Melling je usredsredio svoju pažnju na podučavanje drugih, osnovavši školu crteža unutar zidina onoga što je nekada bio palatinski zoološki vrt. Ovaj period poučavanja obeležio je značajan preokret u njegovim životnim okolnostima; do 1774. godine, pod pritiskom finansijske nevolje, napustio je dvorski život u Karlsruhu i preselio u Strasburg. Upravo je tamo pokušao da formalizuje svoje pedagoške ambicije, osnivanjem umetničke škole poznate kao Academie de déssin d’après nature.

Talasi političkih promena na kraju su stigli i do njegovih vrata, te je do 1789. godine škola koju je izgradio zamenjen novim sistemom centralizovanih državnih škola. Ipak, duh njegovog podučavanja nije iščezao. Do 1791. godine, uspeo je da pronađe sredstva za otvaranje privatne škole, poduhvat koji je omogućen zahvaljujući podršci njegovog sina, Josifa Ignaca Mellinga. Ova porodična povezanost omogućila mu je da nastavi svoj rad u umetnosti crteža čak i dok je svet oko njega prolazio kroz duboke i neizbežne transformacije.